Kriva Drina: Simbol Nasilnog Graničnog Režima
Granične politike Zapadnog Balkana i Evropske Unije
Predeo danas poznat pod imenom Zapadni Balkan postao je tačka fokusa restriktivnih migracijskih politika Evropske unije (EU), otelotvorujući sekuritizaciju i kriminalizaciju kretanja. Posledično takozvanoj „migrantskoj krizi“ 2015. godine, EU je intenzivirala svoje namere da kretanje blokira, pretvarajući region u tampon zonu. Ovakvom odgovoru usledile su dubokosežne humanitarne posledice dok su istovremeno sistemi kontrole ojačani.
Kako su rasle tenzije i nasilje u Siriji, Iraku i Afganistanu, Balkanska ruta predstavljala je najbržu i najbezbedniju trasu za ljude u pokretu, ne samo za one iz Bliskog Istoka i centralne ili južne Azije već i iz Afrike, uzevši u obzir da se ovim putem izbegavaju sve opasnosti centralnog Mediterana. Neko vreme je humanitarni koridor[1] od Grčke kroz Zapadni Balkan do Austrije omogućavao ljudima u pokretu da putuju relativno slobodno, uz privremene tranzitne dozvole koje su omogućavale prelaz iz jedne u drugu državu, te dolazak u Beč kroz nekoliko dana. Međutim, ovaj privremeni pristup bio je ukorenjen u okviru migracijske kontrole Evropske Unije, koja je bila i ostaje suštinski nepravedna. Ideja legalizacije ograničene rute za ljude u pokretu samo utvrđuje graničarski režim umesto da nudi istinsku slobodu kretanja za sve.
Zatvaranja EU granice i balkanske rute
Već 2016. godine, EU je insistirala na zatvaranju humanitarnog koridora, pojačavajući kontrolu granica. Ključni događaj bio je potpisivanje Sporazuma između EU i Turske 18. marta, 2016. Ovaj događaj označio je značajnu eskalaciju u kriminalizaciji kretanja i eksternalizaciju upravljanja EU granicama.
Ubrzo nakon što je sporazum potpisan, Severna Makedonija, Hrvatska i Slovenija su brzo zatvorile svoje granice ljudima u pokretu čineći Balkansku rutu neprohodnom. Kroz svega nekoliko nedelja, oko 60,000 ljudi u pokretu ostali su zaglavljeni u tranzitnim zemljama. Do 2017. godine, ovaj udar na slobodu kretanja doveo je do čestih izveštaja o ilegalnim odgurivanjima (pushbacks)[2], pogotovo duž hrvatsko-bosanske i srpsko-mađarske granice, gde su ljudi u pokretu bili žrtve nasilja i gde su napušteni na udaljenim lokacijama.
Humanitarni uslovi su se pogoršali uzevši u obzir da su mnogi bili zatvoreni u prenaseljenim i loše opremljenim kampovima, kao što je kamp Vučjak[3] u Bosni i Hercegovini, ozloglašen zbog nedostatka pijaće vode, grejanja i sanitacije. Sistemsko utvrđivanje granica nastavilo se i najbolje ga je obuhvatiti izgradnjom i rasprostranjivanjem raznih graničarskih infrastruktura[4] i ekstremnog korišćenja napada, prebijanja, ponižavanja, krađe i ilegalnih odgurivanja ljudi u pokretu[5], uključujući i žene i decu. Kako je utvrđenje jačalo tokom COVID-19 pandemije, mnoge zemlje Zapadnog Balkana eskalirale su svoje korišćenje odgurivanja tokom 2022. godine, motivisane mogućnošću olakšanog ulaska u EU. Vredno je istaći da su ova odgurivanja podrazumevala odgurivanja iz Bosne ka Crnoj Gori ili Srbiji, kao i iz Srbije ka Severnoj Makedoniji. Ova dela nisu odstupanja, već su inherentna postojanju granica koje su kao takve stvorene da bi štitile kapital.
Kriminalizacija i dehumanizacija
Zapadno-balkanska ruta i dalje je označena nasiljem i kršenjem ljudskih prava, sada predstavljenih kao da je ljude u pokretu neophodno „spasiti“ od krijumčara. Ovaj narativ „iligalnih migranata“ i „ilegalnih prelazaka“ služi kako bi se opravdao graničarski režim, koji raste i razvija se stvarajući kriminalizovanog drugog. Većina ljudi u pokretu dolazi iz kolonizovanih zemalja, čime se još jednom podvlači poveznica između savremene migracije i kolonijalne istorije.
Rasizam nije samo osobenost ovog graničarskog režima, rasizam je njegov temelj. U pitanju je sistem stratifikacije koji ljude označava kao pretnje. Rasizam je onaj koji doliva ulje na vatru narativima straha i „invazije“, pravdajući brutalnost Tvrđave Evrope. Većina država destinacija, one koje utvrđuju svoje granice, jednom su bile kolonizatori i pljačkaši. Ovi ljudi koji sada pokušavaju da pređu preko njihovih granica neretko su građani kolonizovanih nacija. Ili kako je dr. Ian Sanjay Patel to tako pronicljivo rekao, „Oni su ovde jer smo mi bili tamo“.[6]
Kretanje je osnovno pravo, a trenutni graničarski režim u direktnoj je opoziciji ovom principu. Zapadno-balkanska ruta i dalje je jedan od najaktivnijih puteva ka EU, sa 99,068 iregularnih prelazaka zabeleženih 2023. godine. U 2024, uprkos izveštaju koji beleži pad u broju prelazak od 79%, stvarni broj prelazak najverovatnije je bio daleko veći, što su i potvrdili aktivisti i nevladine organizacije uključeni u borbu za migrantsku pravdu. Ljudi su i dalje u pokretu ali na skrivenije i opasnije načine.
Čineći granice gotovo neprobojnim i onemogućavajući pristup azilu, Evropska unija uterala je ljude u pokretu pravo u ruke krijumčara, koje zatim optužuje da su jedini počinioci eksploatacije i nasilja. Krijumčari su počeli da naplaćuju ljudima u pokretu ogromne naknade za daleko opasnije rute. Rezultat evropskih politika bio je suprotan njihovim namerama. Danas je sve više krijumčarskih usluga, cene i rizici su porasli, a porastao je i broj smrti i nestanaka.
Migracijske politike EU, koja prioritizuje sigurnost granica pre nego ljudsko dostojanstvo, produbile su krizu na Zapadnom Balkanu, stvarajući surove i opasne uslove za one koji beže od konflikta, siromaštva i progona. Ovaj sistem granica, kažnjavanja i kriminalizacije mora biti svrgnut. Istinska pravda zahteva svrgavanje opresivnih struktura koje utvrđuju sisteme granica, kao štu su rasizam, nasleđe kolonijalizma i kapitalistički poriv za kontrolom rada i tela. Moramo stvoriti svet u kom je sloboda pokreta, solidarnost i poštovanje prava svih ljudi pravilo, a ne izuzetak.
Tekst koji sledi je preuzet iz zapisa u mom dnevniku koji sam pisala u kratkim crtama dok sam izvodila procenu granice duž reke Drine koja odvaja Srbiju i Bosnu i Hercegovinu. Na odluku da preuzmem na sebe ovu procenu podstakli su me izveštaji terenskih organizacija i aktivista koji su detaljno opisivali rastuće oslanjanje na ovaj rizični prelaz. Ono što me je na kraju nagnalo da izvedem ovu procenu bile su srcecepajuće vesti iz avgusta 2024[7] o 12 ljudi koji su se udavili pokušavajući da pređu Drinu. Među njima bila je i devetomesečna Lana, koja sada počiva u Srbiji zajedno sa svojom majkom, Kadidžom, i ocem, Ahmedom. Duž reke u Bosni takođe počiva i petnaestogodišnji sirijski dečak.
Od 27 ljudi koje je pokušalo da pređe, 15 je preživelo, od kojih su 12 bili deca. Teško bi mi bilo da kažem da su se domogli bezbednosti jer je bezbednost daleko više od pukog preživljavanja. Ovi ljudi su proživeli traumu svedočeći gubitku 12 života, samo da bi ih pri dolasku u Bosnu uhapsili i poslali da budu deportovani nazad u Srbiju. U očima Tvrđave Evrope, ovi pojedinci nisu deca, porodice, ljudska bića; oni su „ilegalni migranti.“
5. oktobar, 2024. Subota, ujutru
Nije mi jasno da li sam anksiozna ili samo gladna. Kad smo već kod neprepoznavanja procesa koji se odvijaju u mom telu. Sedimo u restoranu čekajući tanjire paste da pristignu. Sve miriši na dim cigareta pomešan sa mirisom peciva – pice i ostalog. Naručila sam nekakvu pesto pastu koju jedva da sam razabrala sa menija dok su žmarci nemira strujali mojim telom, zadržavajući se u mom grlu – uvek u grlu. U potpunosti sam disocirana u restoranu, dok se sve vreme pitam zašto se osećam tako. Da li sam gladna ili anksiozna?
Pesto pasta pristiže. Hladna je, dekorisana svežim bosiljkom i kuglicama mocarele. Pastu sam pojela u roku od tri sekunde, osećajući kako mi tenzija u grlu popušta sa svakim zalogajem. Ponovo se priključujem razgovoru sa svojim saborkama, koje pokušavaju da svare prizor koji smo malopre videle. Pre svega nekoliko trenutaka napustili smo lokalna groblja u Loznici gde smo posetili uglavnom neobeležene grobove ljudi u pokretu koji su se udavili u reci Drina.
Pravoslavno groblje u Loznici bilo je ogromno. Došli smo tamo i počeli da hodamo u potrazi za grobovima ljudi u pokretu. Subota je, tako da je groblje bilo puno ljudi. U Srbiji se na grobljima vreme uobičajeno provodi uz grobove preminulih, tako što se deljenjem hrane i pića prelazi preko usamljenosti koju donosi smrt. U pitanju je način komunikacije. Na putu do grobnih mesta ljudi u pokretu, prošla sam pored petočlane porodice. Mama, tata i tri sina stojali su nadomak groba očevog oca/dede. Pred njima je bio raznovrsan izbor suhomesnatih proizvoda (od svinjskog mesa), hleb i francuska salata, sve uredno položeno preko groba. Domaštala sam kako im je ovo način da se prisete svog dede i provedu vreme radeći ono u čemu smo mi ovde na Balkanu najbolji – jedenju i pijenju.
Je l‘ se sećaš ti dede?
– Rekao je tata svom najmlađem sinu
Pored velikog kontejnera leži 13 bezimenih, zaboravljenih grobova. Zemlja je vlažna i blatnjava, tako meka da su mi čizme tonule dublje svakim korakom kako smo se približavali grobovima. Smeće je bilo pobacano tu i tamo po blatu praveći mozaik boja na grobovima i oko njih. Mesta upokojenja na sebi nemaju nadgrobne spomenike, već samo drvene krstove ili table na kojima piše N.N. Stajala sam tamo i gledala ovaj prikaz pred sobom dok je petočlana porodica nastavila sa svojom gozbom. Osetila sam da mi se grudni koš steže, a da mi se grlo sužava. Počela sam da čistim smeće sa grobova, skpljajući ga u male gomile, sa blatom pod noktima. Dok sam prikupljala smeće, nisam mogla da ignorišem simboliku koju su ovi ostaci nosili. Ovi grobovi pripadaju onima koji su bili izbrisani dvaput: jednom za života – nasiljem graničarskog režima koji se prema njima ophodio kao prema odstranjivim – i ponovu u smrti, prepušteni zaboravu. Ovi grobovi su dokaz dehumanizacije u svetu u kom granice određuju čiji su životi bitni, a čiji nisu.
Jovana, žena zaposlena na groblju prišla nam je i počela da razgovara s nama. Izgledala je zaintrigirana činjenicom da moja španska saborkinja nije pričala nijedan južno-slovenski jezik i iznenađena što uopšte vidi nekog iz EU u Loznici. Pričala mi je o svojoj ćerki koja živi i radi u Španiji. Srbija je, kao i ostale zemlje Zapadnog Balkana, tradicionalno zemlja iz koje ljudi emigriraju. Mnogi su bežali od ili neposredno pred ratove u Jugoslaviji u potrazi za boljim životnim mogućnostima, a danas, mnogi i dalje odlaze, tražeći bolje ekonomske prilike, bezbednija okruženja, ili slobodu da žive otvoreno u svojim vezama, kao što je slučaj sa pripadnicima LGBTQ+ zajednice. Zamišljam da je ovo priča i onih trinaestoro ukopanih pred nama.
Većina onih koji putuju preko zapadno-balkanske rute dolaze iz Sirije i Afganistana. Proterano stanovništvo ovih zemalja najčešće beži od ratova, konflikta, siromaštva i gladi. Mnogi se nadaju da će ponovo sresti voljene, mnogi su živeli na globalnom severu godinama sve dok nisu bili deportovani te se sad pokušavaju vratiti svojim životima. Motiva za kretanje je mnogo. Svi su validni.
Položili smo sveće na grobove. Činilo se uzaludnim biti tu bez da ostavimo simbolički znak sećanja. Stajala sam u tišini, dok su mi noge tonule u blato. Razmišljala sam o tome ko li je ova osoba bila, odakle je došla i gde se nadala da će stići.
Reka Drina prostire se duž 206 kilometara, praveći prirodnu granicu između Srbije i Bosne i Hercegovine. Poznata po svojim alpskim lepotama, neretko je proslavljena kao jedna od najživopisnijih reka u Evrope. Ipak, Drinina dualnost – njena lepota je u senci duboke tragedije – postaje očigledna na Pravoslavnom groblju, gde 13 grobova, i na muslimanskom groblju, gde još 10 obeležavaju izgubljene živote. Sveukupno, 23 osobe u pokretu su postale žrtve graničarskog nasilja samo u Loznici.
Ova tragedija seže mnogo dalje od oblasti Drine. Duž bugarsko-srpsko-bosanske rute, Lighthouse Reports[8] zabeležili su 155 tela ljudi u pokretu u određenim mrtvačnicama širom balkanske rute od početka 2022. godine – čak 92 samo tokom 2023. godine. IOM‘s Missing Migrants Project[9] beleži 399 nestalih od 2014. godine, ističući da su realne brojke najverovatnije veće.
Na muslimanskom groblju, dočekala nas je slična scena – zapuštena trava, blato i razbacano đubre. Kako je groblje bilo malo bilo je lako pronaći grobove, ali su visoka trava i blato dolazak do grobova učinili izazovnim. Uz moje tri saborkinje sam se probijala kroz šipražje do odeoka sa 10 grobnih mesta, obeleženih i neobeleženih. Vreme i prirodne pojave odradile su svoje; većina spomenika bili su u lošem stanju, pohabani i u raspadu. Tišina je bila teška, prekinuta samo šumom trave kroz koju smo koračale. Dok sam stajala pred ovim grobovima, uz Drinu, nisam mogla a da se ne setim poslovice – Ne možeš ispraviti krive Drine – koja referiše na meandrirajući tok reke Drine, koji bi bilo uzaludno pokušati ispraviti. Često se koristi kako bi se pokazala uzaludnost pokušaja da se promeni nešto što je inherentno komplikovano. Istovremeno, iz poslovice se cedi gorka ironija. Životi izgubljeni na ovoj reci rezultat su namernih sistema kontrole i stratifikacije ljudskih života, a ne nečeg inherentno komplikovanog što ne može biti promenjeno.
Ovaj grob u stanju je potpunog raspada. Drveni spomenik do te mere je istrunuo da se odvojio od zemlje, ne mogavši više da stoji uspravno. Ime, napisano na ćirilici, obeležava mesto upokojenja deteta koje je moglo imati tek devet ili deset godina u trenutku svoje smrti 2017. godine.
Među grobovima, tek je nekoliko naizgled sveže ukopanih. Pripadali su porodici koja se udavila na reci Drini nekoliko meseci ranije. Lana, koja je imala samo devet meseci, bila je ukopana pored svoje tridesetogodišnje majke, Kadidže, i tridesetšestogodišnjeg oca, Ahmeda. Kadidža i ja rođene smo iste godine.
Rodila sam se u zemlji razorenoj ratom. Na svu sreću, mir je došao ubrzo nakon mog rođenja, te sam odrasla u posle-ratnoj realnosti u pograničnoj oblasti blizu granice sa Srbijom, oblasti koja je bila duboko pogođena ratovima u Jugoslaviji.
Ovo me navodi na misli o krhkosti života. Šta bi bilo da sam bila rođena svega nekoliko godina pre 1994? Da li bih još uvek bila ovde? Kadidža je imala 17 godina kada je počeo građanski rat u Siriji. Kada sam ja imala 17, završavala sam srednju školu, razmišljala o glumi, novinarstvu i psihologiji kao mogućim budućim karijerama. Provodila sam dane ispijajući preterane količine alkohola sa prijateljima koji su mi danas kao porodica, otkrivajući svoj identitet i zaljubljujući se po prvi put. Pitam se šta je Kadidža radila kada joj je bilo 17. Da li je imala prilike da sanja, istražuje, da se igra? Ili je život već tad, isuviše brzo, postao isuviše ozbiljan? Ja sam imala privilegiju bezbednosti, stabilnosti i slobode da postojim bez straha od progona i proterivanja. Koliko li je nepravedan ovaj sistem koji jedan život poštedi istovremeno proždirući drugi?
Ne znam puno o Kadidži, ali znam da je izbegla iz Sirije sa svojom porodicom. Mogu da zamislim da bilo koja porodica koje odluči da na ovako opasan put krene sa devetomesečnom bebom u naručju to čini nadajući se – boljem životu, nada koju su iznedrili očaj i otpor. A ipak, ovu nadu oteo je graničarski režim.
Sa njihove leve strane upokojeno je još dvoje – uzrasta oko 17 ili 18 godina, odnosno 19 ili 20. I oni su poginuli ove godine, iako nismo mogli da utvrdimo da li su i njihove smrti deo tragedije koja se desila u avgustu. Njihova imena su Mohamed Al Hasan i Muhamad Fru (Faruh).
5. oktobar, 2024. godine, Subota, popodne
Nakon što smo napustili groblja, uputili smo se ka još jednom mesto koje je obeležilo odsustvo: industrijalna zona, nekada žila kucavica lokalnih zajednica, a sad tiha i pusta. Ovde je nekada bila fabrika po imenu Viskoza, koja je proizvodila veštačku svilu i proizvode od viskoze i u kojoj je, u njenom vrhuncu, bilo zaposleno preko 10,000 radnika. Sada su njene ruševine pune razbacanog smeća.
Dok smo šetali kroz zonu, lokalni stanovnik koji je prolazio na biciklu stao je da razgovara sa nama. Pokazujući na ostatke fabrike govorio je o njenom značaju za lokalno stanovništvo.
„Ovo mesto bilo je srce našeg grada“, rekao je. „Nema osobe u Loznici koja nije radila ovde. Svi smo jeli hleba zbog nje. Sada je napuštena, kao i mnoga druga mesta ovde.“
Odveo nas je do dela fabrike u kom su se ljudi u pokretu nekada pronalazili utočište pre nego što bi prešli granicu. Objasnio je da je nekada ovo mesto bilo puno života, da su ljudi kuvali na rešoima i da su mnoge humanitarne organizacije pristizale kako bi pružile pomoć. Sada je mesto prazno. Razbacane patike, limenke energetskih pića i stara odeća ostali su kao svedoci protoka ljudi.
„Nema ih više, više ih ne vidite u javnosti“, objasnio nam je čovek.
Strogi protokoli nadziranja i nasilne protiv-krijumčarske operacije, uključujući i intervenciju vojske na severu Srbije[10], naterali su ljude u pokretu da se kriju, primoravajući ih na nebezbednije i manje primetne puteve poput onih duž reke Drine.
Nekada integralne za opstanak lokalnog stanovništva, ova fabrika i reka postale su scenografija isključenja i proterivanja. Ističu načine na koji graničarski režim stratifikuje ne samo prostore već i živote, stvarajući hijerarhije vrednosti koje neke živote ocenjuju kao vredne zaštite, a druge kao odbacive.
Dok smo šetali nepreglednim, pustim predelom, odlučili smo da pokušamo doći do drugog dela kompleksa fabrike autom; kompleks je bio preveliki da bi se prešao pešaka. Kako smo se izgubili vozeći se sporednim putevima, parkirali smo se pred kućom nadomak napuštenog kompleksa. Pojavio se čovek, u kom je naše prisustvo probudilo radoznalost, te je započeo dugačak razgovor sa mnom. Pričao je sa toliko ponosa o Drini, opisujući detaljno njenu lepotu i savetujući me o najlepšim mestima za posetiti duž njene obale. Prisećao se svog detinjstva koje je proveo uz reku.
„Sećam se kako sam se igrao u Drini satima, nikada nisam želeo da se vratim kući“, rekao je sa nostalgičnim osmehom. „Moja majka bi se toliko naljutila na mene kada bih se vratio kući ruku, stopala i usana modrih od hladne vode.“
Osvrnuo se i na ljude u pokretu koji bi dolazili u njegovu kuću u potrazi za vodom i hranom. Uvek bi im pomogao, u njihovim mukama uviđajući eho svoje prošlosti.
„Njihove priče podsetile su me na ono kroz šta smo mi prošli tokom ratova u Jugoslaviji“, rekao je.
Njegova želja da pomogne bila je jednostavna; probudili su je empatija i deljeno iskustvo. Njegova priča, koja je povezivala ličnu istoriju sa težinom s kojom se danas suočavaju ljudi u pokretu, podvlači deljeno iskustvo ljudi koji se bore za opstanak u užasnim okolnostima. Milioni su bili proterani tokom ratova u Jugoslaviji, a proterivanje se odvija i dan danas, samo na daleko većoj skali.
Nakon što smo odali počast na oba groblja, uputili smo se ka poslednjoj stanici dana. Vozili smo se krivudavim putevima, kroz brda, dok je polako padao mrak. Naša poslednja stanica bila je poznata tačka prelaska reke Drine, međutim, mesto se činilo više kao turistička atrakcija – staromodno etno-selo.
Auto smo ostavili na parkingu, na kom nam je dobrodošlicu poželeo ogromni bilbord sa natpisom „Drina je život!“ Ironija je bila gotovo nepodnošljiva. Čiji život? Ne Lanin, ne Kadidžin, Ahmedov, Mohamedov, Muhamadov, niti život neimenovanih ljudi u pokretu sahranjenih u Loznici. Svi oni su bili označeni kao pretnje rasističkom sistemu graničarskog režima. Drina, reka lepote, istovremeno je i reka smrti i očajanja ljudi u pokretu.
Kiša je počela snažno da pada, te su se svi od nje sklonili, ostavljajući predeo pustim. Mesto se činilo napuštenim, samo je nekoliko pasa lutalica i konja lutalo selom. Šetali smo polako ka reci, u pratnji jednog od pasa lutalica, bića zašiljenih ušiju kome je izgleda bilo drago da nam se priključi. Bojalo se reke, držeći se na razdaljini od obale.
Drina je tekla ljutito, brzim i nemilosrdnim tokom. Leti, ovo mesto služi kao kupalište, mesto opuštanja okruženo restoranima, crkvama i parkom, pružajući prostor na kom se teški dani leta provode s lakoćom. Ali onima koji su u pokretu, ovo mesto je nešto u potpunosti drugačije – mesto rizika, izloženosti i ranjivosti.
Bilo nam je hladno i bile smo izmorene zbog dugog dana putovanja, a uz to su i moje čizme počele da propuštaju vodu. Bila sam i emotivno i fizički izmorena ovim terenskim radom, tako da smo odlučili da sednemo u mali restoran nadomak tačke prelaska kako bismo se napojili toplom kafom i palačinkama. Dok smo sedeli tamo, nisam mogla a da se ne osvrnem na svoju poziciju i privilegije. Za razliku od ljudi u pokretu, koje sam zamišljala da osećaju sličan zamor i emotivni razdor, mi smo imali luksuz da se zaustavimo i pojedemo palačinke. Za njih, ovaj jednostavni čin bio bi opasan. Kratka pauza – čin brige o sebi – povećala bi mogućnosti njihovog uhićenja, i samim tim, zastrašujuće nepredvidivosti odgurivanja, ponovnih prijema i nasumičnog pritvora.
Osvrtanjem na ovaj kontrast naših stvarnosti podvlači se brutalnost graničarskog režima. Ovo je sistem koji kriminalizuje ljude i njihovo kretanje, stvarajući sistem u kom se ljudi čine odstranjivim, njihovi životi su komodifikovani, a njihove smrti puka statistička brojka. Granice nisu samo objektivne, jednostavne linije na mapi. One su materijalna reprezentacija kapitalističke ekstrakcije, kolonijalnog nasledstva, patrijarhata i rasizma. Ako želimo ovo da promenimo, moramo da razumemo da granice nisu samo stvar imigracijskih politika. One su alat koji sistemi koriste kako bi sami sebe reprodukovali.
Ukidanje granica ne tiče se samo slobode kretanja; u pitanju je odbijanje sveta u kom se ljudi posmatraju kao roba ili kao pretnje. U pitanju je poziv za stvaranjem društva zasnovanog na uzajamnoj brizi i solidarnosti, društva koje se udaljava od karceralne logike kažnjavanja. Moramo urušiti kaznene mere države, kao što su granice, i zameniti ih podržavajućim, saosećajnim zajednicama koje su u stanju da odgovaraju na načinjenu štetu, konflikt i društvene izazove bez nasilja ili isključenja.
Mit granica prodat nam je pod maskom očuvanja poretka i bezbednosti od takozvanog „migranta kriminalca“. Ovaj narativ opravdava karceralnu logiku utvrđivanja granica – pritvorni centri, deportacije, nadziranje i militarizacija. Umesto toga, potrebna su nam rešenja zasnovana na zajednicama: pristup stanovanju, resursi i mreže uzajamne pomoći utkane u lokalne zajednice koje osnažuju i integrišu ljude umesto da ih isključuju.
Kako bismo osmislili svet bez granica, moramo osmisliti svet u kom ljudi mogu slobodno da se kreću bez da su kriminalizovani ili kažnjeni; u potrazi za boljim životom.
Hajde da sanjamo snažno i delamo kolektivno stvarajući budućnosti u kojoj niko nije ilegalan.
[1]https://e-erim.ief.hr/pojam/p-balkanski-koridor-p?locale=hr
[2] https://left.eu/issues/black-book-of-pushbacks-2022/
[3] https://e-erim.ief.hr/pojam/p-vucjak-p-eecf5d19-52ad-4cf5-ab6a-efc977ccda6b?locale=hr
[4]Na primer izgradnja zidova ili žičnih ograda duž granice, osmatračnica, postavljanje barijera kroz prirodne terene, nadzirućih kamera, korišćenje dronova, biometričkih sistema, detektora pokreta i senzora, pritvornih centara itd.
[5] https://borderviolence.eu/reports/new-report-on-cases-of-torture-of-asylum-seekers-by-croa-
tian-authorities-at-eu-external-borders/
[6]Almy RL. Ian Sanjay Patel. We’re Here Because You Were There: Immigration and the End
of Empire. London: Verso, 2021. Pp. 352. Journal of British Studies. 2023;62(3):844-845. doi:10.1017/
jbr.2023.132
[7]https://www.portalnovosti.com/grobnica-za-migrante
[8]https://www.lighthousereports.com/investigation/europes-nameless-dead/
[9] https://missingmigrants.iom.int/region/europe?region_incident=4061&route=3951&inci-
dent_date%5Bmin%5D=&incident_date%5Bmax%5D=2024-12-02
[10]https://borderviolence.eu/reports/violence-within-state-borders-serbia-2/
REGIONALNI ABOLICIONISTIČKI FEMINISTIČKI KOLEKTIV 